Легенде

ЛИБЕРО МАРКОНИ (1928-1990), НЕЗАБОРАВНИ ПЕСНИК И ДОБРИ ДУХ СВОГ ГРАДА
Боемски кнез Чубуре
У „домаћој митологији” српске престонице апсолутно незаобилазно место припада Слободану Марковићу, оном који је испевао „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу”, „Анабел Ли”, „Једном, у граду ко зна ком”, оном сликару и новинару којег су звали „боем с лептир-машном” и „љупки чаробњак”, и који почива у истој гробници са Милошем Црњанским. „Прошао је кроз наш живот, нашу књижевност, новинарство и сликарство, оставивши траг попут огромног брода који орући море улази у луку.” Прераскошан таленат, заогрнут неодољивим шармом и густим велом љубави, знао је да од свега направи празник

Пише: Бранимир Станојевић

Иде Либеро београдским улицама, поред зграда које се под жестоким ударима кошаве повијају као трске у шевару, на њему кратки тамноплави капут са два реда сјајних дугмади, онакав какав можете видети на поморцима у свим лукама, на широка рамена слећу му јата птица и доносе му јутарње вести из свих крајева света. Једна мала егзалтирана птица, сва у покрету, умиљатих кретњи, са добром дозом патоса, рецитује му најновије стихове Окуџаве и најмилије стихове Јесењина, Мајаковског, Ахматове... Онако крупан, високог чела, с држањем победника из многих олуја, с венцем од трноружица на глави и у срцу, пролази сквером који данас носи његово име и стрмоглављује се према редакцији „Борбе”. По џеповима му нови текстови о свету и људима, онаквим како их он види, и одлучност писца у непрекидном и непомирљивом рату против свих који би да му ускрате делић слободе мукотрпно освајане и љубоморно чуване. А људе је гледао својим оком радозналца, на необичан и љубазан начин, заокупљен добрим, а свестан лошег, тај сањар, тај чаробњак и тај некадашњи дечак сужањ логора у Смедеревској Паланци (1943).
Од прве књиге, После снегова, издате 1949, до последње књиге Јужни булевар и његове смрти у Београду 1990, протекло је време обележено непрекидним писањем, цртањем, сликањем и путовањима, без којих није никако могао. И све се то нашло међу корицама више од шездесет књига.
Они који су ушли у његову уметничку радионицу да попишу шта је створио, што је сасвим сигурно немогућ посао, језиком статистике забележили су: тридесет две књиге поезије, прозе девет књига, драма пет, путописних књига три, филмских и телевизијских сценарија три, књига репортажа четири, препева дванаест књига, антологија две, књига о кулинарству једна, есеја једна књига... Колико је тек текстова расутих по бројним антологијама, часописима и новинама на све стране, а поуздано се зна да је сарађивао са више од 160 редакција!? Као да је тек тако, шетајући, расипао око себе бисерје речи и осмеха. Како би се он, онако разбарушен и увек спреман на смех, осврнуо на овај овако сувопарни попис његовог живота. Било би ту грохота и салви смеха, духовитих опаски, луцидних досетки...
Копачи злата, Сапутници, Путописи, Београд ових дана, Чубурска опсерваторија... Биле су то данас незамисливе серије текстова због којих су читаоци новина с узбуђењем ишчекивали нови дан.
Његов мајсторски цртеж, необичан сасвим, који и јесте и није кроки, раскошан у својој једноставности, пребогат по свом набоју, једноставна и чаробна прича о предмету записивања, довољан самом себи али увек пропраћен текстом, представљао је магичну формулу која вам омогућава да видите свет око себе баш таквим какав је, и добар и лош, и сладак и горак, и нежан и груб.
Колико је држава обишао оловком и пером, остављајући за собом трагове од текстова и цртежа, то нико није могао пребројати. Ту мапу пријатељских тачака разасутих по кугли земаљској знао је само он, била му је сакривена негде у оку.
Срцем разумеш, а језике знаш колико ти је потребно да сачиниш најлепше препеве Јесењина, да завириш у сваки кутак Солуна и Истанбула, да премрежиш стопалима азијске степе и уснуле градове попут Алма Ате или Самарканда, да дишеш пуним плућима ваздух препун соли и тајни у Одеси, да се у Кијеву, Москви и Петрограду понашаш као да си код своје куће.

У НОЋИ МЕЋАВЕ

Ко је написао лепше репортаже о Светој гори у време када се тамо није баш често путовало? У она времена добио је значајне новинарске и књижевне награде за те путописе, а светогорски монаси говорили да честитија нога одавно у то царство самоће и душе није закорачила?
Једне зимске ноћи, у кафани „Велика Чукарица”, поред усијане пећи, радозналој групи младих писаца, понеком невољнику који би се ту уз једно пиће грејао сатима и увек знатижељним конобарима Либеро је причао о Хиландару и осталим светогорским манастирима, а све их је знао и сваки је обишао. Био је то час великог мајстора зачињен тајном о постојању, о самоћи, о људском дару.
Причао је том приликом понајвише о мaнастиру Есфигмену, суседу Хиландара, врло лепом, са три стране окруженом шумом. На обали је мора. Делује као какав град тек пронађен после много векова. По предању, основан још у V веку, до краја XIII више пута рушен, па опет грађен и дограђиван. Главни храм је посвећен Вознесењу Христовом.
Манастир је био уточиште подвижника, стараца и мученика који су се упутили свецима. У њиховим косама (причао Либеро) гнездиле се птице, у њиховим очима, за оне који знају, могли су се наћи одговори на многа иначе неразрешива питања. У манастиру Есфигмен подвизавао се Антоније Кијевски. Могао је да хода изнад крошњи дрвећа као по најлепшем тепиху, али и површином мора а да не окваси ноге.
Причао је Либеро и о манастиру Ставроникита. О Саборном храму овог манастира, посвећеном светом Николи, на самој обали, налик на кулу свевидатељицу, необичне лепоте. Као велика светиња у том храму се чува и икона са ликом светог Николе извучена из мора, где је бачена у време иконоборства. Цркви има седамнаест. Има позамашну библиотеку у којој се човеку радозналом лако изгубити заувек.
Напољу је те ноћи вејао снег, нико није дисао, није се чуо ни један други звук осим ветра у оџаку и Либеровог гласа.
Ходочастио је Либеро и по манастирима у Србији. У Високим Дечанима је био чести, добродошли гост. Тамо је бежао пред собом и сећањима... Црквене двери су се пред њим отварале на посебан, заштитнички начин. Тамо би зарањао у своје снове, зацељивао сопствене и туђе ране.

ВЕЛИКА КАФАНСКА ПОЗОРНИЦА

Највећи део живота тај незасити путник провео је на својој Чубури, која се безброј пута нашла у његовим стиховима, репортажама, на сликама и цртежима, увек на нови а некако исти начин. Исписујући сасвим ненамерно сопствену легенду, на простору људске доброте и маштовитости, по београдским кафанама, где се осим вина точила туга или радост, већ по жељи, био је један од оних за које кафана никада није била место где се само једе или пије и неумерено дангуби. За ту врсту људи то су увек била отворена позоришта на чијим сценама су извођена најновија, или баш тог часа створена дела, ту и оцењивана, а тек потом, након те премијере, нека од њих би евентуално била уписана у нашу културну баштину.
На Чубури његово име носе једна књижара и један сквер Макензијеве улице, где се долази и одакле се одлази у изазов и неизвесност. Али, ни једна кафана, што је неправда.
Весео или тужан, увек је био лак, никада површан. Дан пре своје смрти, дакле уочи 30. јануара 1990, написао је:

Умрећу кад слутим
иза жалузина
с гостом огрнутим
и без капи вина.

Он ће тад побећи
у гнезда далека
да ме тамо чека
у белој одећи.

Биће то диван пад.
Обожавани мртвац. И у име свега,
понеће ме на рукама град
као кнеза последњега.

И у мој обожавани двор
улетеће да разнесу
оружје, ризницу, ал’ у бесу
Заборавиће ореол!

ТИ МЕ, МИЦО, НЕ ВОЛЕШ

Дуго је радио у Борби. Времена су се мењала. Та новина је у једном свом периоду била полигон на којем су се надметала пера горостаса, где су писала најбоља новинарска имена, редовно се оглашавали сви значајни писци, цртали наши највећи цртачи. Суботом јој је посебни печат давао песник и новинар Слободан Марковић, звани Либеро Маркони.
Борба је у то време штампана у тиражу од осамсто хиљада примерака. Петком у касне сате излазило је то изванредно суботње издање које је чекано с нестрпљењем. Данас то можда изгледа чудно, али беху су то нека друкчија времена. Тог дана излазио би увек нови текст Либера Марконија, и сваки пут то је било нешто што се памти. Путописи, сусрети са необичним али и са значајним људима, значајним, разуме се, не за историју дневне политике...
 Не може се то упоредити ни са једним примером новина које данас излазе. Са страница тог листа у вас је гледао Либеро и листао за вас своја сећања и своје снове.
Вино, то проклетство и пријатељ рањивих песничких душа, обузимало га је понекад до те мере да је забринута редакција одлучила да га пошаље на лечење у Швајцарску. Пратио га је тада главни уредник Борбе Слободан Глумац, иначе врсни интелектуалац, преводилац поезије Бертолда Брехта, један од оних који је од те редакције створио гнездо ствараоца и ројилиште великог броја даровитих људи.
Током пута застали су у Милану, јер је требало обавити неке формалности у швајцарском конзулату. Глумац је оставио Либера у једном ресторану, без динара, наручио му лимунаду и рекао да ће се вратити веома брзо. Формалности су се мало одужиле, па се вратио тек после неколико сати. Журио је, забринут за Слободана који није говорио италијански. Када је ушао у ресторан, скаменио се. За столом препуним боца вина седео је Либеро, а на шанку су са салветама преко руке стајала четири италијанска келнера. Либеро би отпевао „Ти ме, Мицо, не волеш...”, а Италијанчићи су одозго са шанка одговарали: „Цисто сумлам, цисто сумлам...” И ова истинита анегдота сведочи о невероватној способности Либеровој да се разуме са људима, да их натера да га воле, да у њему препознају некакав божански дар којем би се препуштали. w

***

Сасвим нехотична легенда
Слободан Марковић рођен је 1928. у СкопљуСкопљу, где је његов отац Димитрије службовао као као официр Југословенске краљевске војске. Његов отац је службовање у војсци завршио у Љубљани, потом са породицом прелази у Београд, где ће до краја живота радити као новинар листа Правда. Забележено је да је писао песме, приповетке и романе, те да је у години своје смрти, 1938, објавио и уџбеник новинарства Вештина бити новинар.
Слободан  је детињство провео у Пећи, код баке Милице, учитељице, и деде Ристе Протића, конзула Краљевине Југославије у Цариграду. У Београд, код мајке, дошао је у току Другог светског рата, када су у Пећ ушли Италијани и балисти. Године 1943. био је заточен у логору у Смедеревској Паланци. После рата матурирао је у Другој београдској гимназији, југословенску књижевност студирао у Београду и Загребу. За живота је објавио 62 књиге, а две, које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић, кустос Музеја позоришне уметности у Београду, објављене су постхумно (Јужни булевар и Запиши то, Либеро). Многе од његових књига спадају у поетску класику. Бавио се и превођењем, био је новинар и сликар, боем.
За књигу Лука добио је 1975. Змајеву награду.
Преминуо је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у истој гробници са Милошем Црњанским.

***

Сто лудих ручкова
Оставио је толико тога иза себе. Незаборавне песме, уденуте у најромантичнија завођења наших младости. Путописе пред чијом се чаролијом расцветавају биљке и људи. Приче које се не дају заборавити. Најбеоградскије београдске кафане поседују читаве колекције његовог жанровског изума, цртежа на салветама, којима је галантно плаћао цехове у данима беспарице.
Ипак, Сто лудих ручкова Либера Марконија, тај тријумф београдског духа и филозофије живота, светле изнад свега. Чубурски бећарац, Сомовина Мије Аласа, Подзвездарски ручак летњи, Раковичка кокош, Ручак аласке кћери, Бекријски летњи кисео купус, Ручак доконих учитељица, Тихи ручак, Изгубљени рај... Ти ручкови на којима је мљацкање дозвољено а удварање обавезно, винска карта истанчана а етикеција одложена у страну, ручкови чији је блажени епилог хладна лубеница или хамбург из бунарске воде, после којих је дозвољен одмор у трави све до вечерње росе, или се пева и игра таблић, или се пије и расправља о Франсоа Вијону и дебелој Маргот, или се прави урнебес на обали и подврискује, ручкови под орахом у дворишту или испред крчме... Све док сви не осете да се примакао крај том бизарном и бескрајном ручку и да је куцнуо онај последњи час за одлазак.